Baka proslavila 100. rođendan skokom iz aviona

Džordžina Harvud iz Kejptauna u Južnoafričkoj republici imala je vrlo uzbudljivu rođendansku nedelju. Pošto je 10. marta napunila 100. godina, Džordžina je rešila da taj jubilej obeleži brojnim avanturama, a jedna od njih je bila skok iz aviona.

[flv]http://www.penzionerskevesti.info/wp-content/uploads/2015/03/518708829_2.mp4[/flv]

Prvo se na dan svog rođendana popela na Stone planine, a u subotu je rešila da skoči padobranom iz aviona. Moto ove super prabake je: “Uradi to odmah! Bilo da ti je prijatno ili ne, dobro ili loše, opuštajuće ili opasno, nemoj da ga odlažeš”

Bilo je predivno, oslobađajuće, posebno…pokušavam da se setim još prideva kojima bih mogla da opišem ovo iskustvo – rekla je Džordžina posle skoka.

Džordžina je skočila u tandemu sa instruktorom Džejsonom Bejkerom, koji joj je ulivao sigurnost i pobrinuo se da se oboje bezbedno dočekaju na zemlji.

Verovali ili ne, ovo nije Džordžinin prvi put da skače avionom. Ona je u 92. i 97. godini skočila, a ovoga puta je rešila i da prikupi novac za Nacionalnu službu za spašavanje morskog sveta.

Ipak, ovo nije sve. Baka Džordžina ima još jednu avanturu kojom će obeležiti 100. rođendan-plivanje sa ajkulama u kavezu. Bravo bako!

Penzioner stariji od Železare

Najstariji smederevski penzioner Radivoje Antić rodom iz sela Udovice proslavio jubilarni stoti rođendan. Radni vek proveo bez dana bolovanja. Nije se nadao da će toliko živeti.

100-godisnjak
Penzioner stariji od Železare

ZOVE se Radivoje, preziva Antić. Doživeo je stotu. I svake se godine seća, i koje je rođen, kojih se ženio, zaposlio, sahranio tri supruge i ćerku. Najstariji je penzioner smederevske železare, stariji od nje nedelju dana, jer i ona puni stotu za koji dan.

Radivoje Antić iz Udovica rođen je 12. februara 1913. godine. Radio je četrdeset godina, i toliko godina prima penziju.

Najstariji je penzioner Srpskog akcionarskog rudarsko-topioničko industrijskog društva Sartid osnovanog 20. februara 1913.

– U Sartidu sam se zaposlio 1937. godine, pauzirao nekoliko ratnih godina u zarobljeništvu, a onda se opet vratio železari, seća se deda bistre pameti uprkos stogodišnjici.

Pre rata Sartid je imao 900 radnika, proizvodio 18.000 tona čelične robe, i slovio za najveću železaru na Balkanu.

– Prvo sam radio zemaljske radove, veli starina. Ono, kopaš, tovariš na kolica, zatrpavaš. Lokomotivu sam primio 1953. Ona mi je dala penziju, kaže hvaleći se potonjim. Ovekovečen je i na crtežu lokomotive koji kamuflira napucale zidove stare kuće.

I dok današnji metalurzi, naslednici Radetovi, još jadikuju za Amerikancima, i ovih dana na stoti rođendan fabrike, iščekuju dobar aber od Rusa da će kupiti fabriku, deda se seća nekih bivših stranaca.

– Sartid je bio akcionarsko društvo manjinskog srpskog kapitala i većinskog stranog kapitala. Glavni u fabrici bio je neki Čehoslovak. Ime sam zaboravio. Znam samo, fini čovek bio, staložan. I plate su bile fine. Zavisi do profesije, od 20.000 do 25.000 dinara.

Toliko i nešto malo više primaju danas radnici koji ne rade, već su na plaćenom. A deda Rade nije imao dan bolovanja u svom veku, na plaćenom nikada nije bio, ali zato jeste na prisilnom.

– Bio sam na prislinom radu u Beču. Pruge smo nameštali, kopali jame, nema šta nismo radili.

Deda Rade se šćućurio sa svojim vekom u tri sobe trošne kućice. Samoću živi stameno, jer mu je tako dodeljeno. Sinovi mu dolaze, imaju kad, a i oni su penzioneri. Starijem je 78 godina, mlađem 72. Unuci, praunuci, retko navrate u dvorište na međi dva sokaka.

Ne plaši se smrti, ni godina. Neke tuge ćuti, a samo on zna za čime još može srce da zaigra. Trinaestoro unučića i praunučadi… A pusta kuća.

Rasitnio drugi vek, prima čestitke bistrog pogleda i pameti, u farmerkama i kaljačama seljačkim. U selu kažu da je imao dvanaest žena. Deda Rade kaže samo tri, ostale ne priznaje.

Na pitanje da je li je mnogo žena recept za dug život, ne odgovara. Ili se vadi na slab sluh.