Jedan penzioner – jedan radnik

IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI – Prosečna penzija u Evropi je oko 800 evra, dok su čekovi najvećeg broja najstarih sugrađana u Srbiji tek nešto iznad 200 evra.

Jedan penzioner - jedan radnik
Jedan penzioner – jedan radnik

Penzioneri kod nas žive loše, primanja su im prošle godine dodatno smanjena, a stopa siromaštva starijih ljudi se iz godine u godinu uvećava.

Trenutno oko 1,7 miliona radnika izdržava isto toliko penzionera, a prema procenama stručnjaka, zaposlenih bi trebalo da bude četiri puta više kako bi sistem uopšte funkcionisao. To je, međutim, praktično nemoguće u državi koja ima sedam miliona stanovnika i manje od pet miliona radno sposobnih, pišu Večernje novosti.

Za Katarinu Stanić, direktora Centra za demokratske studije, broj zaposlenih u Srbiji bi trebalo značajno da poraste kako bi srpski penzioni sistem funkcionisao donekle normalno, odnosno bez velikih dotacija iz državne kase.

“Osnovni problem nije njegova forma, već visoka nezaposlenost i siva ekonomija, koje su sistemski problemi, neuporedivo širi od njihovog uticaja na penzijski sistem. Ono što mnogi smatraju manom našeg sistema može se smatrati i prednošću, a to je da država ima mogućnost da penzije isplaćuje i iz drugih prihoda, ne samo iz doprinosa, što sada i čini dopunama iz budžeta”, kaže Stanićeva.

Karla Kantone, generalna sekretarka Evropske federacije penzionera i starijih osoba (FERPA), prilikom poslednje posete Beogradu naglasila je da su penzionere u Srbiji i pre godinu dana mučili isti problemi, a da su se neke stvari čak i pogoršale. Međutim, činjenica je da slične probleme dele i starije osobe u drugim zemljama članicama Evropske unije.

“U celoj Evropi postoji snažan napad na prava starijih osoba i penzionera. Sve vlade su smanjile izdatke za zdravstveno i socijalno osiguranje, kao i nivo penzija”,istakla je Kantone.

Dr Nada Novaković, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu, objašnjava da u svetu postoje različiti načini penzijskog osiguranja. Oni zavise kako od demografskih prilika, tako i od sredstava izdvojenih za to, uloge države u njihovoj raspodeli, nivoa razvijenosti privrede i društva, političkih i drugih prilika. Uslovno se može reći da su najveće razlike između sistema tekućeg i fondovskog finansiranja penzija.

“Prvi se zasniva na tekućem finansiranju od strane aktivnih osiguranika i ima smisla i održivost, pre svega ekonomsku, ako postoje tri do tri i po aktivna osiguranika u odnosu na jednog penzionera. Čim tog uslova nema, sistem se nalazi u problemu. To znači da tekući doprinosi zaposlenih ne mogu da pokriju sredstva za penzije, pa je država prinuđena ili da ih smanjuje ili da ih na druge načine dotira”, kaže Novakovićeva.

“Drugi tip penzijskog osiguranja – fondovski, karakterističan je za visokorazvijena društva, a manje za ona u tranziciji. Tu se odvajaju sredstva u privatne fondove, a potom privatne kompanije njima upravljaju, investiraju ih, uvećavaju i obezbeđuju dodatne prihode za njihove korisnike. Prednosti su što se sredstva uvećavaju, a pojedinac je zainteresovan da penzija zavisi od njegovih uplata”, navodi ona.

Većina zemalja koje su preduzele reforme penzijskog sistema, od pet stubova koje propagira Svetska banka, zadržale su prvi stub. Drugi je najviše zastupljen u Čileu, ali ga koristi relativno mali broj aktivnih osiguranika. Od država u regionu primenile su ga Mađarska i Hrvatska. Njihova iskustva nisu ohrabrujuća, jer su visoki troškovi ovog osiguranja, malo je osiguranika, sredstva se nisu investirala u privredu već u državne hartije od vrednosti i došlo je do monopolisanja tih fondova.

“U Latinskoj Americi drugi stub je pretvoren u dobrovoljni, pa je bolje funkcionisao”,objašnjava naša sagovornica.

“Samo četiri zemlje OECD nemaju prvi stub osiguranja, dok su u SAD najčešće u praksi prvi i treći. Treći ili dobrovoljno osiguranje mogu sebi da dozvole zaposleni sa sigurnim zaposlenjem i dobrim zaradama. Takvih je danas u svetu sve manje. U Srbiji skoro da nema drugog stuba penzijskog osiguranja, a i treći je tek u začecima. Neki od uzroka su opšte siromaštvo, nesigurnost na finansijskom tržištu, nepoverenje građana u banke i privatne fondove, niske i neisplaćene zarade, kaže Novakovićeva.

Mnoge zemlje u okruženju, poput Hrvatske, Makedonije i Bugarske, primenile su australijski penzijski sistem. Po tom modelu, svako ko je živeo u Australiji, radio ili ne, posle 67. godine dobija penziju, koja je oko 1.500 dolara i obezbeđuje se iz budžeta.

Ali poslodavci su obavezni da 9,5 odsto plate uplaćuju na lični račun zaposlenog. Taj novac zaposleni zatim ulažu u penzione fondove i ne mogu ga podići pre 55. godine. Dakle, građani ulažu u penzione fondove, kao što se to radi u Srbiji, ali novac moraju da izvade iz svog džepa, a u Australiji ga dobijaju od poslodavca.

Penzioneri u Srbiji bankama trenutno otplaćuju ukupno 320 miliona uzajmljenih evra. Najveći deo ide na otplatu kredita, dok je dug najstarijih sugrađana na ime kreditnih kartica oko 29 miliona evra. Zvanična istraživanja srpskog bankarskog sektora pokazuju da su penzioneri najurednije platiše u našoj zemlji i pored prilično lošeg položaja i niskih primanja. Od ukupnog dugovanja za kredite, a reč je o oko šest milijardi evra, stariji od 60 godina otplaćuju pet odsto ovog iznosa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *